Тим и мотивација
Марко Николић-вођа тима, рођен је у Београду 1978. године. Од 1996. године је активан на планинама и сваку зимску сезону проводи у скијалиштима широм Балкана, а 2001. године је ушао у свет планинарења. Пењао се на: Монблан (4.807м, Алпи), Калпатару и Чо Оју (5.560м и 8.206м, Хималаји), Аконкагва (6.962м, Анди), Елбрус (Кавказ). Постао је први грађанин Београда који се попео на врх од преко 8.000м 2006. године. Ово постигнуће пружа статус навеће части спортисти Републике Србије. Поставио је и држи државни рекорд (спуст сноубордом са Монблана и Аконкагве).
Учесник у догађају „Тибет бy бике“1 2011. године где је тим од 11 авантуриста прешао пут од Ласе до Катмандуа из четири пута преко 5.000мнв на бициклима (1.100км). Стваралац и организатор многих трка и експедиција на Балкану: три најдужа гребена у Србији на скијама, седам највиших врхова у Србији на планински бициклима, четири елементарне трке, Лужички дуел, Европски куп на сноуборду, „Хаwк’с Патх“ 2 (скајранинг трка), 24 сата Копрена, „Урбан стyле слопе“ у центру Београда, прво БАСЕ скакање у Београду и Црној гори, и многих других догађаја.
Вођа тима на пројектима „Фирст Бике анд Сноw Парк ат Моунтаин Копаоник“3, авантуристички промо спортови за државне туристичке организације, Ибарски Колашин… Један од оснивача и организатора Удружења фристајлера (www.udruzenjefreestylera.com), Удружења екстремних спортова Србија и Српска скајранинг лига (трчање на планинама www.skyrunning-serbia.com). У „Еxтреме Суммит Теам“-у од 2001. године до данас. Планински водич са међународном лиценцом, више од 160 дана годишње на планинама.
Марков прадеда је био и мучио се на Албанском и Солунском фронту, деда је био државни херој у Другом светском рату. Због тога, није неочекивано да је он покретач целе ове експедиције, његови мотиви и разлози не морају се наводити. Ко најстарији члан овог петочланог тима, преузима одговорност осталих.
Ненад Митровић, рођен у Пироту 1980. године. Завршио је електротехничку школу „Мија Станимировић” у Нишу после које је уписао Војнотехничку академију, ваздухопловнотехнички смер, где је дипломирао и стекао звање инжењера електротехнике. Након дипломирања је распоређен у 204. ваздухопловну бригаду у Војсци Србије – аеродром Батајница. Тренутно је на дужности официра за оперативне послове и обуку у 24. ваздухопловнотехничком батаљону. Током студирања, па све до сада бави се разним спортовима. Завршио је и неколико специјализованих курсева. Међу њима су основна обука за падобранство, основни курс за горску службу спашавања, зимски и летњи курсеви алпинизма, курс за ски инструкторе у систему ИСИА (ниво 1), основни курс спелеологије. Са 11 година је почео да тренира карате, па затим прелази на теквондо (ТК „Рамин”, Ниш). Током студија се такмичио за карате тим Војне академије. Касније почиње да вежба аикидо, џудо и ММА. Члан је борилачког тима Војске Србије. Носилац је мајсторског звања у аикидоу (1 дан). Од 2003. до 2006. године, такмичи се као члан тима Војне академије у оријентирингу. Од 2006. године прави паузу и враћа се оријентирингу 2012. године. Члан војног оријентиринг тима, учествовао у два Светска војна првенства (2013. године у Шведској и 2014. године у Аустрији). Учествовао је у великом броју трка (полумаратона). Од 2012. године се такмичи у авантуристичким тркама, планинском трчању ултрамаратонима. Рекреативно скија, вози бицикл, пење се.
Немања Нешковић, рођен у Београду 1981. године.Након дипломирања на Факултету организационих наука стекао је диплому инжењерства информационих система и технологије. Од 2008. године посветио се развијању авантуристичког туризма у Србији и један је од оснивача спортског клуба екстремних спортова „Wилд Сербиа (www.wildserbia.com). Са природом и у природи од раног детињства. Жеља за авантуром и истраживањем довела га је до тога да заврши обуку и техничке курсеве у области планинарења, кањонинга и спелеологије: курс спелеологије- спелеолошки клуб у Београду, летњи и зимски курс алпског планинарења- Београдски алпинистички клуб, технички кањонинг курс ИИ – (Федератион Франçаисе де Спелеологy, Корзика 2008. године). Од 2003. године, Немања је члан Горске службе спашавања Србије. Инструктор је алпинистичког планинарења и кањонинга. Његов хоби и страст је планинарење. Од алпинистичких пењња поменуо би: Цимау, Италија (рута Цомици-Димаи ВИИ 500м), Пиз Бадил, Швајцарска (рута Цассин ВИ + 800м), Триглав, Словенија (рута Цоп Пиллар ВИ + 1000м), Хајлу, Црна гора (нова рута М5 160м), заледјене водопаде у долини Малте, Аустрија: Малтатал, Малтатал,Хинтерер Маралмфалл, WИ5 210м, Малтатал, Суперфеуцхт, WИ5 140м, пењање по стенама на Анића куку, Цхамониx, зимско пењање на скијама на Монблан Гранд Моулетс рути.
Њему је период Балканских ратова и Првог светског рата један од најсветлијих тренутака у српској историји. Када је све било црно и изгубљено, ми нисмо изгубили душу и достојанство. Немања верује да се слика данашње Србије променила и види је као државу без поноса, визије и будућности. Систем вредности се променио то те мере да је срамота волети своју земљу а камоли жртвовати се за њу. Прилике 100 година раније у Србији су биле слабе, држава је била на граници колапса и нестанка, народ је био изгубљен и уморан. Ипак, у таквим тренуцима успели су да победе и да се боре за будућност, за будућност у којој смо их ми, њихови потомци, издали. Пролазећи албанским планинама истим путем где су наши дедови умирали је само скроман гест да се нешто уради како се ти људи и њихово наслеђе не би заборавили. То је начин којим им се одаје признање и да се подсетимо ко смо и одакле долазимо, прилика да се вратимо високим етичким вретностима.
Марко Марковић, оснивач идеје да се поново крене стопама предака, је рођен у Београду 1982. године. Делом завршивши средњу школу у Београду, отишао је у Лугано, Швајцарска да је доврши, где је добио међународну средњошколску диплому (2001). Наставивши са универзитетским образовањем у Женеви, интензивним учењем је успео да дипломира у року од три године као дипломирани пословни администратор и да добије диплому за рачуноводство као део његовог учешћа за ЦПА (2005). Осећајући велику обавезу према својој земљи и породици брзо се вратио у Србију и почео да ради за породично трговинско привредно друштво. Десет година касније је и даље на истој позицији и његове обавезе укључују набавку за велике трговинске ланце, управљање људским ресурсима, продајни увоз и извоз, посећивање разних трговинских догађаја. Његово велико интересовање за путовања и истраживања разних култура га је одвело у неколико десетина земаља где је изучавао локалну историју и обичаје. Течно говори енглески и поседује веома добро знање шпанског, француског и немачког. Када путује на многе континенте и када је кући, прилично је активан у погледу спорта и тренутно је посвећен пливању, роњењу са опремом и планинарењу. Од суштинске је важности то што је студирао у Швајцарској и путовао јер му је то омогућило да пређе преко многих планинских путева и врхова као што су Стаза Инка и Котопакси (5.897м), Еквадор. Марко је страствени колекционар народних ношњи и осталих домаћих тканина.
Од раних година је заљубљен у светску историју, српке народне обичаје и посећивање музеја. Та заљубљеност, широко инострано искуство и утицај најлепших књига, су се испреплетане у његовом уму на стогодишњицу Првог светског рата када му је, док је сањао, пало на памет да мора нешто да учини како би одао почаст својим прецима и њоховој ужасној жртви толико великој у односу на данашње стање народа. Поделивши идеју са вођом тима, пројекат је ступио нa снагу на свачију радост. Албанска голгота за њега представља једну од највећих трагедија српског народа и он гаји веома јаке емоције поводом тога. Проучио је документе и белешке из дневника изгнаника, он сматра повлачење у Првпм светском рату борбом вредном филмског платна. За њега, овај марш је битан за опстанак и најдубље могуће раумевање историје и њеног утицаја на садашњост. Ово није само поштовање, него и део наслеђа индивидуалне и колективне личности српског народа.
Синиша Вујић, рођен је 1978. године у Београду, где је завршио гимназију, а потом и Медицински факултет. Након завршеног школовања радно искуство лекара градио током одслужења војног рока у Специјалној бригади у Панчеву, планинарско-пењачким експедицијама широм Европе, укључујући и Денали на Аљасци, потом васкуларном одељењу Института за кардиоваскуларне болести Дедиње, приватној специјалистичкој ординацији Витамаксима, кошаркашком клубу ФМП, касније Црвена Звезда и Антидопинг агенцији Републике Србије. Након завршетка основних студија своје школовање наставио је на Медицинском факултету у Крагујевцу и Универзитету у Београду. Током школовања и рада у здравству, радио је и многе друге успутне послове, од радова на висини, преко продаје до едукације других кроз инструкторски посао.Као особа одрасла међу солитерима Новог Београда, пењући се по истима, истражујући његова многобројна здања, као и градилишта, имао је срећу да се од малих ногу упозна са свим природним законима вертикалног света, али и мултикултуралношћу средине одрастања. Све научено током ток периода било му је од велике користи за истраживање како своје земље тако и читавог света касније.
Планинама, пењањем, алпинизмом у опште, бави се већ дуги низ година, односно већи део свог живота. За то време успео је да обиђе и истражи добар део Европског и Аустралијског копна, а по мало и да завири на Северноамерички континент. Поносан је на своје првенствене смерове, поједина „понављања“, као и „пречења“, али пре свега на своје пријатеље и породицу који су утицали на његово обликовање. Дугогодишњи је члан, а једно време био и начелник Алпинистичког одсека Београда „Др Растко Стојановић“. Такође је био и председник Комисије за алпинизам Планинарског савеза Србије, као и стипендиста и међународни спортиста истог гранског савеза. У међународној планинарској асоцијацији (УИАА) је својевремено био члан комисија за Ледно пењање и Антидопинг. Организатор такмичења, многих скупова, предавања, као и школи пењања. Завршио школе летњег и зимског алпинизма, горске службе спашавања, инструкторске школе у Високој школи Спорта у Београду, Малуко Института из Ванкувера – Канада, Планинарског савеза Србије, УИАА. Издавач, и један је од писаца књиге – водича: „ Пењање у Србији“. Писац блога „Поглед уназад“, оснивач фондације „Луди Прсти“.
Мотив за прелазак пута Албанске голготе, лежи у мојој жељи да што боље и даље видим будућност свог народа. Да би то остварио, према веровању многих, па и мом, треба се вратити у прошлост, искусити део историје, оживети је, прокучити све везе које су владале међу људима, а које су утицале да данас живимо у свету какакв јесте. Прелазак пута преко Проклетијских врлети којим је некад ходао наш народ са војском спашавајући сопствене животе, сматрам да је један од највеличанственијих начина сагледавања наше прошлости, па самим тим и виђења наше будућности.
Данас са породицом живи у Перту, где поред изучавања културе, језика и традиције Аустралијског народа, је активан и члан Пењачке асоцијације Западне Аустралије као и бициклистичког клуба Мемил Јее!
____________________________
1Eng. „Tibet biciklom” (prim.prev.)
2Eng. „Jastrebov put” (prim.prev.)
3Eng. „Prvi bicikl i snežni park na planini Kopaonik” (prim.prev.)