Пројекат

Историјски преглед

Узроци рата

Велики рат (или Први светски рат) био је највећи конфликт у историји све док његову „славу“ није помрачио још већи и ужаснији Други светски рат. Велики рат је почео нападом Аустроугарске монархије на Краљевину Србију 28. јула 1914. године. Као повод за објаву рата и напад на Србију, Аустроугарска је искористила Сарајевски атентат, који се одиграо на Видовдан, 28. јуна 1914. године, када је убијен аустроугарски престолонаследник Фердинанд. Атентат су извршили припадници Младе Босне, а Аустроугарска је за то оптужила Србију. Србија није желела да улази у оружани сукоб са моћнијим суседом, па је на ултиматум, који је добила тим поводом од Аустроугарске, одговорила крајње помирљиво. Нажалост, Аустроугарска је дуго гајила претензије на српске територије и није се обазирала на одговор српске владе. У атентату је видела прилику да коначно покори Србију.

Прва ратна година

Иако значајно ослабљена након претходних Балканских ратова за ослобођење од вековне Отоманске окупације, српске снаге су током прве ратне године успешно зауставиле аустроугарску војску и два пута је протерале са своје територије. Први напад Аустроугарске завршио се битком на Церу и тријумфом српске војске на опште изненађење и дивљење светске јавности. Аустроугарска убрзо опет креће у „казнену“ експедицију против Србије. Српска војска се упорно брани, пружајући надљудски отпор у низу бојева на обалама Дрине, Саве и Дунава. Херојском одбраном на Гучеву, Мачковом камену, у одбрани престонице Београда, српска војска успева да ослаби оштрицу аустроугарске офанзиве. Коначно, у Колубарској бици српска војска изводи смели маневар и потискује непријатеља са своје територије. У извештају Врховној команди војвода Живојин Мишић, између осталог пише: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим заробљених.“ Победе српске војске значајне су и по томе што су то прве савезничке победе у Великом рату и сматрају се ‘једним од најзначајнијих неочекиваних победа двадесетог века’.

Srpski vojnici na polozaju

Српски војници на положају

После ових величанствених победа у Србији настаје кратки предах. Међутим, иако је оружје мировало Србија се суочила са новим ужасним непријатељем – заразним болестима, првенствено трбушним и пегавим тифусом. Умирање се наставило. Епидемија је тек током 1915. године стављена под контролу.

Тројни напад на Србију 1915. године

Централне силе нису одустајале од покоравања Србије и проласка преко њене територије ка истоку и извориштима нафте. У току 1915. године предузета је нова офанзива на Србију, али овог пута поред аустроугарске војске на Србију су напале Немачка и Бугарска. Главну команду над непријатељским снагама преузела је Немачка (фелдмаршал Аугуст фон Макензен). Пораз Србије је био неизбежан упркос храброј и упорној одбрани. Српске снаге бројале су око 300 хиљада војника и официра који су били распоређени на фронту дужине од преко 1000 километара. Војне помоћи од стране савезника није било. Оскудица је била, како у оружју и муницији, тако и у храни и одећи. На супротној страни непријатељ је мобилисао преко 600.000 војника, добро опремљених и наоружаних. Супарничка војска је имала одличну тактичку позицију за опкољавање и уништење српске војске. Српска Врховна команда успева да маневрима и упорном одбраном спречи опкољавање и заробљавање својих јединица, повлачећи се ка Косову и Метохији. Овде свакако вреди поменути херојску одбрану Београда, којом је био задивљен чак и фелмаршал Макензен. Такође, захваљујући маневру код Лесковца (Битка на Морави) којим је српска војска извршила противнапад на бугарску војску спречено је опкољавање главнине српске војске и омогућено је њено повлачење према Косову и Метохији. Нажалост, српске јединице нису успеле да одбране правац кроз вардарску долину ка Солуну, којим је првобитно планирано повлачење. Бугарске снаге су биле јаче и пресекле су ову линију. 

Повлачење преко Проклетија на Јадранско море

Опкољена на Косову и Метохији српска војска је имала две могућности: да организује одсудну одбрану и покуша да пробије непријатељски обруч или да изврши повлачење преко Проклетија ка Јадранском мору, где би била прихваћена од стране савезника. Врховна команда одлучује се за повлачење и крајем новембра 1915. године започиње марш преко планина у три главна правца:

  • Из Пећи преко Андријевице и Рожаја ка Подгорици и Скадру: овим правцем повлачила се главнина војске (све три Армије и трупе Одбране Београда);
  • Из Призрена и Ђаковице преко Везировог моста, Пуке, према Скадру и Љешу (краљ, влада и Врховна команда и Трупе нове области);
  • Из Призрена и западне Македоније преко Љум куле, Пишкопеје, Дебра и Струге ка Елбасану (Тимочка војска и јединице из западне Македоније).

Повлачење завејаним планинским стазама

С обзиром на планински рељеф и тактику растреситог кретања у циљу избегавања заробљавања и лакшег снабдевања храном од локалног становништва, главни правци повлачења су се гранали на већи број мањих праваца. Војска је морала да уништи и онеспособи сво тешко наоружање и војну опрему. Артиљерија је закопана или бачена у реке и провалије, комора је уништена, војницима је подељен минимум хране. Све што је могло да омета и успорава кретање јединица морало је бити остављено и уништено, тако да не може да послужи непријатељу. Са војском креће и део народа, који одбија да остане у поробљеној отаџбини. У циљу попуне српске војске влада одлучује да са собом поведе и младиће старости од 17 до 19 година који су у току наредне године стасавали за војну службу. Мобилисано је око 40 хиљада ових, готово дечака, а на Крфу је спас нашло њих свега око 6 хиљада. Трагедија у трагедији о којој се мало зна.

Кретање војске је извршено у најнезгоднијем могућем периоду и без одговарајуће опреме. Недостајало је хране, одеће и обуће, а јединице су током повлачења биле изложене нападима арнаутских племена, која нису признавала власт Есад паше, најјаче политичке личности у том тренутку у новоствореној држави Албанији (формирана је 1912. године), а који је био велики српски пријатељ. Завејани путеви и велика хладноћа само су погоршавале стање српских трупа. Јединице све време током повлачења воде борбу са непријатељем. Огромна помоћ долази од стране црногорске Санџачке војске, под командом сердара Јанка Вукотића, која успева, да у херојској борби код Мојковца, заустави петоструко јаче аустроугарске снаге, спречавајући тиме да српској војсци буде пресечен и овај одступни правац.

Српске јединице се полако и са великим жртвама (пут до мора означен је био лешевима српских војника) прикупљају и околини Скадра и Драча и припремају се за евакуацију из луке Свети Јован Медовски (Сан Ђовани ди Медова) и Драча. Међутим, након што је неколико савезничких бродова потопљено од стране аустрогуарских подводних мина, савезници стопирају започето укрцавање. Српски војници приморани су да наставе марш из Скадра и Љеша ка Драчу и Валони. Овај додатни напор у тренуцима када се очекивао спас однео је још већи број српских живота. Јединице су се морале кретати по мочварном и поплављеном терену, без хране, уз изложеност нападима Арнаута и бомбардовању Аустроугара. Коначно, на интервенцију регента Александра Карађорђевића, руски цар Николај Романов упућује ултиматум савезницима да ће Русија изаћи из рата и склопити сепаратни мир са Централним силама уколико српска војска не буде евакуисана. 

Након ове ноте руског цара савезници започињу интензивну евакуацију српске војске са јадранске обале на острво Крф (које су француске јединице окупирале и припремиле у ту сврху) и део у северну Африку. Српска војска се превози италијанским и француским бродовима. Евакуација је трајала скоро до краја фебруара 1916. године, а последња јединица која је транспортована из Албаније била је Коњичка дивизија (укрцана у Валони). Сматра се да је ово била највећа поморска операција евакуације неке војске у историји ратовања (паралела се може повући само са евакуацијом из Данкирка у Другом светском рату).

Српска војска је смештена у логоре на острву Крф, док су најисцрпљенији и болесни војници смештани на острво Видо, где је формирана болница. Евакуацијом нажалост није заустављено умирање. Исцрпљени и болесни војници умирали су у толикој мери да болничко особље није могло да постигне да их сахрањује. Донешена је одлука да се лешеви умрлих војника сахране у мору. Песник Милутин Бојић, који је и сам прошао Албанску Голготу, описао је овај моменат у дирљивој песми „Плава гробница“. Још и данас грчки морнари не лове рибу на месту „где је погребена огромна и страшна тајна епопеје“ из пијетета према српским жртвама.

Укупан број жртава током повлачења је процењен на преко 250 хиљада војника, официра и народа. Евакуисано је око 150 хиљада војника. Од ових преживелих војника, који су се убрзо успешно опоравили реорганизована је српска војска и већ у другој половини 1916. године започето је пребацивање првих јединица на Солунски фронт.

Солунски фронт и повратак у отаџбину

Српска војска је реорганизована, укинута је подела на позиве и формиране су три армије. Људство је наоружано и опремљено новим пушкама и опремом. Започета је обука пешадије и артиљерије са новим оруђима и оружјем. Убрзо након пребацивања са Крфа на Солунски фронт српска војска наставља са борбом.

Oporavak srpske vojske na Krfu

Опоравак српске војске на Крфу

Иако је у почетку било мањих неуспеха, српске јединице успевају да зауставе бугарску офанзиву на северу Грчке, и да убрзо, у Горничевској бици и одмах затим бици за Кајмакчалан (највиша кота на фронту) потисну Бугаре и задиве савезнике, али и непријатеља, који није могао да сања да ће се ти „бедни остаци“ српске војске икад опоравити. Након освајања Кајмакчалана и ослобађања Битоља фронт је стабилизован, углавном због неактивности савезника и њиховог занемаривања Солунског фронта. Српска војска је поднела огромне жртве и попуна се врши од добровољаца који пристижу из читавог света. Нажалост, жеља да се брзо врате у своју отаџбину, српским војницима се није испунила.  Прошла је цела 1917. година, уместо пробоја фронта, српску војску потреса Солунски процес и суђење пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису. На глобалној сцени стање је такође далеко од било каквог мира: у француској војсци долази до побуне, у Русији долази до револуције и њеног изласка из рата итд. Тек у другој половини 1918. године долази до озбиљнијих активности и у току септембра пробијен је Солунски фронт, а главну заслугу за то имали су Срби. Њихова жеља да ослободе поробљену отаџбину била је незаустављива. За непуна два месеца од пробоја ослобођена је Србија. Пробојем Солунског фронта прва је из рата избачена Бугарска, а убрзо затим капитулирале су и Аустроугарска, Турска и Немачка, чиме је завршен Велики рат.

Уместо закључка

Србија је поднела огромне жртве у току Првог светског рата, како људске тако и материјалне. Према подацима конференције у Паризу, која је одржана 1919. године, број људских жртава износио је око 1.250.000 што је износило око 28 % укупног становништва, колико је Србија имала према попису из 1914. године. Вреди поменути да је проценат страдале мушке популације износио око 60 %. При повлачењу преко Албаније и Црне Горе страдало је око 80 хиљада војника и око 140 хиљада цивила, што представља једну од најтрагичнијих епизода Великог рата.

 

Идеја пројекта

Експедиција „Албанска голгота 100 година касније” је планинарска експедиција са главним циљем да се пређу албанске планине то града Драча истим путем којим је српска војска то учинила у Првом светском рату. Током ње, учесници ће користити само личну опрему (гор текс јакне и панталоне, ципеле, вреће за спавање, струњаче,…) без логистичке подршке. Мораће да носе храну, да спавају у шаторима, топе снег за воду, оријентишу се уз помоћ компаса, и преговарају са мештанима…

План је да се започне експедиција у исто време када је то учинила и српска војска 100 година раније, почетком децембра 2015. године (војска се повлачила у периоду од 3. до 9. децембра на Косово и Метохију из неколико праваца). Наша рута је најтежа од те три, почиње у Пећу на 560м до Чакора (1.850м, Проклетије). Рута је дугачка 280км, а временски услови ће одредити наш темпо и напредак. Процењује се да ће експедиција трајати између 15 и 20 дана.

Од Драча уз помоћ наших савезница (Француска, Италија) симболично као век пре тога, чланови тима ће прећи Јонско море до грчког острва Крф где се Албанска голгота окончала. Чим се стигне на острво, у плану је да се спусти подводни крст у „плавој гробници”, морском почивалишту хиљада војника.

Документарни филм

Током експедиције се планира снимање документарног филма под називом „Диарy оф Албаниан Голготха“1. У виду тог циља тим пројекта је послао апликацију министарству културе и аплицирао за државни фонд намењен за продукцију филма који се односи на Велики рат.

Синопсис: „Диарy оф Албаниан Голготха“

У епилогу дела „Рат и мир”, Толстој каже:
Прошло је седам година. […] Историјско море није се, као раније, заталасавало на махове од једне обале ка другој; оно је бучало у дубини. Историјске личности нису, као раније, носили таласи од једне обале до друге; сад су се оне, рекао би, окретале на једном месту. Историјске личности, које су раније на челу армија изражавале покрет масâ објавама ратова, походима, биткама, сад су изражавале тај покрет политичким и дипломатским комбинацијама, законима, трактатима…

Ову активност историјских личности историчари зову реакцијом.2

Сто година Великог рата утицало је на огроман број студија о социо-политичкој ситуацији у Србији и свет се променио. Читајући и истраживајући историјске документе, сазнајемо о великим личностима Великог рата, али не и о обичним људима који су претрпели најтеже бреме патње.

Гледајући у прошлост, планински водич, Марко, организује експедицију на албанске и црногорске планине. Пратећи стопе својих предака током повлачења српске војске и народа у Грчку, познатог као Албанска голгота, чланови тима експедиције испитују судбину народа чије је постојање било неизвесно. Тим експедиције започиње путовање у Пећу, где је већина српске војске започело своје путовање, међу којима је био и Марков прадеда, па иду преко Чакора, Андријеице и Подгорице до Скадра и албанске обале.

Замишљен као модерна Одисеја кроз српске, албанске и црногорске планине, овај филм је такође историјско путовање. Један од чланова експедиције, Марко, љубитељ историје, носи дневник српских војника и сељака, и прати њихове авантуре. Дневници шест изгнаника појављују се у филму као историјски ехо и приказују патњу обичних људи који су спремни да жртвују свој живот за земљу. Суочавајући се са новим поделама државних граница на Балкану, новим обичајима, непознатом културом и старим вредностима, експедиција испитује два основна конфикта: конфликт људске цивилизације и природе, и конфликт прошлости и садашњости.

Иако зрели људи, заљубљени у спортске екстремне услове и у природу, наши чланови експедиције, поседују оно што и Керуакови хероји у делу „На путу”- чињеницу да у модерном друштву немају ништа друго да раде. Упоређивајући се са изгнаницима из 1915/16. године и прелазећи преко огромне територије, они смишљају своју стварност и своја уверења, па се животне наизглед површне идеје мењају. Путујући старим путем у новој ери, експедиција упада у многе замке као што су љутска немоћ против природе, против самог себе и против трендова којима управља модерно човечанство. Ово ће проузроковати многе конфликте међу њима, разочарања и ентузијазам док не стигну на Крф и коначно до Кајмакчалана. Група екстремних спортиста и планинара ће бити преобраћена у обичне људе на које ће историјски ехо оставити дубок траг.

Овај излет носи са собом митско трагање Аргонаута за светим предметом, а у овом случају за историјским искуством и, коначно, за унутрашњим егом. Сведочење и белешке из дневника од шест изгнаника омогућавају нам да упоредимо оно што је било пре сто година са оним што се данас дешава. За све ово, резултат је слика човека који је прешао Голготу и упао у невољу као што ће се десити и члановима експедиције, али тај човек је знао ко је и зашто ово ради. Историја сељака као персонификација Србије у Великом рату би требало да у савременим ликовима, као и у гледаоцима, пробуди трагично сазнање – сазнање о јачини њихове несреће и патње, и сазнање да оно што су мислили да ће се десити, шта је глад и губитак живота, више не постоји.

Графички приказ руте

Рута ће почети симболично од манастира Дечани југоисточно од града Пећи, а онда се наставља: Чакор (1850м) – Андријевица (Црна гора) – Скадар – Драч – Крф. Рута је обележена црвеном линијом..

Elevation level of the route

Надморска висина руте

Кратак преглед

golgota2

На стогодишњицу Великог рата планинарска експедиција која се састоји од пет професионалних спартиста и планиских водича креће се на пут кроз црногорске и албанске планине како би реконструисала историјски догађај повлачења српског народа, познат као Албанска голгота.

Авантура опстанка на гребену Чакора и Проклетија у лошим зимским условима је праћено са историјским документима и сведочењима изгнанства, стварајући историјску резонанцу. У односу на век временског размака искуства људи у изгнанству, експедиција се упознаје са новим животним околностима, суоцава се са новом поделом граница и народа, обичаја и језика, и другачије глада на живот на савременом Балкану.

Чињенице и подаци:

Почетак експедиције: Почетак децембра 2015. године
Дужина трајања: 2-3 недеље
Раздаљина која се прелази: 280км (Пешака)
Логистика: Не
Тим: 4 до 5
Slika-Ucesnika-Ekspedicije-u-Retro-stilu-novo

Чланови тима у униформама српске војске у Првом светском рату

____________________________

1Eng. „Dnevnik Albanske golgote” (prim.prev.)

2Odlomak iz dela „Rat i mir” Lava Nikolajeviča Tolstoja dat je u prevodu Milovana i Stanke Đ. Glišića (prim.prev.)