Пројекат

Историјски преглед

СРБИЈА 1914-1915. Највећи историјски конфликт пре Другог светског рата, Велики рат је почео нападом Аустроугарске монархије на Краљевину Србију 28. јула 1914. године. Иако значајно ослабљена након предходних Балканских ратова за ослобођење од Отоманске владавине, српске снаге су се тако успешно одупреле нападина из 1914. године од боље наоружане и многобројније аустроугарске војске, да су њихове победе у биткама на Церу и Колубари и данас проучаване у свим најзначајним војним академијама широм света. Истовремено, то су прве савезничке победе у рату и сматрају се ‘једним од најзначајнијих неочекиваних победа двадесетог века’. Током другог напада агресора 1915. године, а овог пута са немачким и бугарским војним појачањем, пораз Србије је био неизбежан јер је само 11 непотпуних дивизија требало да се брани на три фронта од 1200км, од босанске, око северне српске, преко целе бугарске границе и све то против три армије. Суочена са огромном (600.000 војника) супарничком војском која је имала одличну тактичку позицију опкољавања и без помоћи Савезница, Врховна команда српске војске је наставила са организованим повлачењем и јаком борбом. Опкољени на Косову и у немогућству да пробију блокаду према Скопљу како би дошли до Солуна, спас српске војске је био у опасном повлачењу преко Проклетија. Спаљивањем и закопавањем тешког оружја, војска и народ су напустили своју домовину у очају. Око 440 000 људи, које су предводили краљ, престолонаследник и Врховна команда српске војске, ишли су ка спасу леденим неравним путем преко Црне горе и Албаније. Црногорске снаге су одиграле кључну улогу у прикривању повлачења. Спашавање је однело бројне жртве због глади, тифуса и напада албанских племена и оставило је трајан ожиљак на српску националну свест. У историји је познато као Албанска голгота.

Повлачење војске и народа је трајало око два месеца и одиграло се у три главна правца, од којих је сваки имао три дела. Прва колона Пећ-Пдгорица-Скадар је обухватала већину српске војске и трупа које су штитиле Београд. Да би осигурали безбедан пролаз савезничког и братског народа, црногорска војска га је бранила, храбро се опирући аустроугарским снагама у познатој Мојковачкој бици. Другу колону Призрен-Везиров мост-Скадар су чинили краљ, престолонаследник, управа и Врховна команда војске. Трећа колона је ишла од Призрена, кроз Пишкопеју, Екбасан право у Драч. Савезнице су их чекале у Драчу и Валони, где су их превезле у Бизерту (Тунис) и на Крф (Грчка). Када се опоравила и поново обезбедила, српска војска је одиграла важну улогу у пробијању Солунског фронта.

Током овог мукотрпног путовања, више од пола људи је умрло од глади, болести, и напада супарничких племена. Многи су погинули у преласку преко планина, остављени смрзнути у снегу, а када су коначно стигли на Крф, око 10.000 мртвих тела је спуштено у Јонско море. 220.000 војника и 200.000 цивила се повлачило кроз Албанију и Црну гору; 244.000 људи није преживело. За многе од њих, 100 година касније, није познато где су сахрањени. Остатак српске војске, заједно са савезном (француском и британском) војском на челу са Франшеом д’Епереом одигларе су кључну улогу у пробијању Македонског фронта у септембру 1917. године које је директно утицало на капитулацију Бугарске и Аустро-Угарске након што су српско-француске снаге брзо прошле Македонију и Србију и прелашле преко Дунава у Мађарску. Британске снаге су дошле до Цариграда и приморале још једно примирје са Отоманским царством. Велики рат је одлучен на Македонском фронту.

Идеја пројекта

Експедиција „Албанска голгота 100 година касније” је планинарска експедиција са главним циљем да се пређу албанске планине то града Драча истим путем којим је српска војска то учинила у Првом светском рату. Током ње, учесници ће користити само личну опрему (гор текс јакне и панталоне, ципеле, вреће за спавање, струњаче,…) без логистичке подршке. Мораће да носе храну, да спавају у шаторима, топе снег за воду, оријентишу се уз помоћ компаса, и преговарају са мештанима…

План је да се започне експедиција у исто време када је то учинила и српска војска 100 година раније, почетком децембра 2015. године (војска се повлачила у периоду од 3. до 9. децембра на Косово и Метохију из неколико праваца). Наша рута је најтежа од те три, почиње у Пећу на 560м до Чакора (1.850м, Проклетије). Рута је дугачка 280км, а временски услови ће одредити наш темпо и напредак. Процењује се да ће експедиција трајати између 15 и 20 дана.

Од Драча уз помоћ наших савезница (Француска, Италија) симболично као век пре тога, чланови тима ће прећи Јонско море до грчког острва Крф где се Албанска голгота окончала. Чим се стигне на острво, у плану је да се спусти подводни крст у „плавој гробници”, морском почивалишту хиљада војника.

Документарни филм

Током експедиције се планира снимање документарног филма под називом „Диарy оф Албаниан Голготха“1. У виду тог циља тим пројекта је послао апликацију министарству културе и аплицирао за државни фонд намењен за продукцију филма који се односи на Велики рат.

Синопсис: „Диарy оф Албаниан Голготха“

У епилогу дела „Рат и мир”, Толстој каже:
Прошло је седам година. […] Историјско море није се, као раније, заталасавало на махове од једне обале ка другој; оно је бучало у дубини. Историјске личности нису, као раније, носили таласи од једне обале до друге; сад су се оне, рекао би, окретале на једном месту. Историјске личности, које су раније на челу армија изражавале покрет масâ објавама ратова, походима, биткама, сад су изражавале тај покрет политичким и дипломатским комбинацијама, законима, трактатима…

Ову активност историјских личности историчари зову реакцијом.2

Сто година Великог рата утицало је на огроман број студија о социо-политичкој ситуацији у Србији и свет се променио. Читајући и истраживајући историјске документе, сазнајемо о великим личностима Великог рата, али не и о обичним људима који су претрпели најтеже бреме патње.

Гледајући у прошлост, планински водич, Марко, организује експедицију на албанске и црногорске планине. Пратећи стопе својих предака током повлачења српске војске и народа у Грчку, познатог као Албанска голгота, чланови тима експедиције испитују судбину народа чије је постојање било неизвесно. Тим експедиције започиње путовање у Пећу, где је већина српске војске започело своје путовање, међу којима је био и Марков прадеда, па иду преко Чакора, Андријеице и Подгорице до Скадра и албанске обале.

Замишљен као модерна Одисеја кроз српске, албанске и црногорске планине, овај филм је такође историјско путовање. Један од чланова експедиције, Марко, љубитељ историје, носи дневник српских војника и сељака, и прати њихове авантуре. Дневници шест изгнаника појављују се у филму као историјски ехо и приказују патњу обичних људи који су спремни да жртвују свој живот за земљу. Суочавајући се са новим поделама државних граница на Балкану, новим обичајима, непознатом културом и старим вредностима, експедиција испитује два основна конфикта: конфликт људске цивилизације и природе, и конфликт прошлости и садашњости.

Иако зрели људи, заљубљени у спортске екстремне услове и у природу, наши чланови експедиције, поседују оно што и Керуакови хероји у делу „На путу”- чињеницу да у модерном друштву немају ништа друго да раде. Упоређивајући се са изгнаницима из 1915/16. године и прелазећи преко огромне територије, они смишљају своју стварност и своја уверења, па се животне наизглед површне идеје мењају. Путујући старим путем у новој ери, експедиција упада у многе замке као што су љутска немоћ против природе, против самог себе и против трендова којима управља модерно човечанство. Ово ће проузроковати многе конфликте међу њима, разочарања и ентузијазам док не стигну на Крф и коначно до Кајмакчалана. Група екстремних спортиста и планинара ће бити преобраћена у обичне људе на које ће историјски ехо оставити дубок траг.

Овај излет носи са собом митско трагање Аргонаута за светим предметом, а у овом случају за историјским искуством и, коначно, за унутрашњим егом. Сведочење и белешке из дневника од шест изгнаника омогућавају нам да упоредимо оно што је било пре сто година са оним што се данас дешава. За све ово, резултат је слика човека који је прешао Голготу и упао у невољу као што ће се десити и члановима експедиције, али тај човек је знао ко је и зашто ово ради. Историја сељака као персонификација Србије у Великом рату би требало да у савременим ликовима, као и у гледаоцима, пробуди трагично сазнање – сазнање о јачини њихове несреће и патње, и сазнање да оно што су мислили да ће се десити, шта је глад и губитак живота, више не постоји.

Графички приказ руте

Рута ће почети симболично од манастира Дечани југоисточно од града Пећи, а онда се наставља: Чакор (1850м) – Андријевица (Црна гора) – Скадар – Драч – Крф. Рута је обележена црвеном линијом..

Elevation level of the route

Надморска висина руте

Кратак преглед

golgota2

На стогодишњицу Великог рата планинарска експедиција која се састоји од пет професионалних спартиста и планиских водича креће се на пут кроз црногорске и албанске планине како би реконструисала историјски догађај повлачења српског народа, познат као Албанска голгота.

Авантура опстанка на гребену Чакора и Проклетија у лошим зимским условима је праћено са историјским документима и сведочењима изгнанства, стварајући историјску резонанцу. У односу на век временског размака искуства људи у изгнанству, експедиција се упознаје са новим животним околностима, суоцава се са новом поделом граница и народа, обичаја и језика, и другачије глада на живот на савременом Балкану.

Чињенице и подаци:

Почетак експедиције: Почетак децембра 2015. године
Дужина трајања: 2-3 недеље
Раздаљина која се прелази: 280км (Пешака)
Логистика: Не
Тим: 4 до 5
Slika-Ucesnika-Ekspedicije-u-Retro-stilu-novo

Чланови тима у униформама српске војске у Првом светском рату

____________________________

1Eng. „Dnevnik Albanske golgote” (prim.prev.)

2Odlomak iz dela „Rat i mir” Lava Nikolajeviča Tolstoja dat je u prevodu Milovana i Stanke Đ. Glišića (prim.prev.)