Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић родио се 19. јула 1855. године у селу Струганику, у ваљевској нахији, подно Маљена, на сат хода од Мионице. Умро је у Београду, 20. јануара 1921. године, у врачарском санаторијуму, и према службеном саопштењу, сахрањен о државном трошку.

Ретко је која животна прича имала толико непредвидивог у себи, и ретко је који човек кроз живот прошао са толико достојанства и неке фине, ненаметљиве снаге, као што је то учинио Живојин Мишић. У том ниском, наоко слабашном човеку, стекло се много чврстине, коју је он испољавао само кад мора и кад не може другачије.

По реду је био тринаесто дете; слабуњав, ситног раста, уз то најмлађи — мезимче је својих родитеља, Анђелије и Радована.

Мишићи су, према приповедању самог војводе, по пореклу Црногорци, досељени на падине Маљена негде у 17. веку, са јужних обронака Дурмитора. Њихово прво презиме је било Краљевићи, али по војводином деди — Миши Краљевићу — фамилија промени презиме у Мишић.

zivojin-misic

У то време се у Србији живело у задругама. Мишићи, као најбројнија породица у Струганику, такође су живели заједно, и били добростојећи за тадашње прилике. Поред великог броја коза и оваца имали су увек и по два три пара волова, што је у то доба био заиста велики капитал. У време када се Живојин Мишић родио, од тринаесторо деце које су његови родитељи имали, у животу је било свега осморо — шесторица мушких и две девојчице Теодора и Живана, војводине сестре.

Детињство је будући војвода провео углавном чувајући ситну стоку, заштићен од напорних тежачких послова што својом слабашном грађом, што бригом родитеља за своје љубимче. Првог октобра 1865. године, пошао је у рибничку школу, у чијем ће интернату провести наредне две године.

Догађаји из детињства умногоме су одредили личност Живојина Мишића. Његов осећај за правду, нека чудна, скоро религијска посвећеност малим и наоко обичним стварима, којима се умео детиње радовати, очинска брига за народ и земљу, за сваког војника, тежња да се схвати, разуме и опрости, али и да буде строг када треба — продукт су свега онога што је као дете доживео, преживео и упамтио. Храброст којом је донео одлуку да исцрпљену армију повуче пред гвозденом метлом Оскара Поћорека, иста је она којом пркоси варошкој деци у Крагујевцу 1867. године, јер га задиркују због његовог сељачког одела и говора. Наиме, после две године проведене у Рибници, Живојин Мишић наставља школовање у Крагујевцу, где службује његов брат, наредник Лазар Мишић. У Крагујевцу војвода Мишић звршава за једну годину и трећи и четврти разред основне школе, да би у истом граду, 1868. године пошао у гимназију.

1874. године, без полагања испита, као деветнаести у рангу, тек свршени гимназист Живојин Мишић, примљен је у Војну академију. Његов живот од тада, мерен аршином нешто другачијим од људског, бива сав посвећен једној идеји: слободи! Кроз шест ратова проћи ће чобанче из малог села Струганика, да би у последњем за његова века, и светском, постао један од највећих, ако не и највећи командант кога је српски народ имао. За четрдесетак година колико је јео горак војнички хлеб, није служио никоме и ничему осим свом народу.

Misic

У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном 5. пука Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрпела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забележио: „Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство, које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења.“

Почетком 1887, после успешно положеног испита за чин капетана II класе, Мишић је упућен у аустријску школу гађања, у Бруку на Лајти. Тамо је за време школовања превао на српски језик целокупно упутство о устројству школе, са детаљним описом стрелишта, мета и наставних планова, и елаборат предао Министарству војске, где је по повратку у земљу извесно време радио. Године 1888. постао је приправник за генералштабну струку, да би 1891, након успешно положених завршних испита из 13 предмета, био преведен у генералштабну струку, унапређен у чин капетана I класе и постављен за начелника штаба Шумадијске дивизијске области; годину дана доцније, положио је, „без икаквих примедби“, испит за генералштабног мајора.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генерелштаба; једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије (та предавања је објавио 1907. године у обимној студији), а био је почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензинисан је 1904. у чину генералштабног пуковника. Две године доцније, Мишића је, због опасног заоштравања војно-политичке ситуације, реактивиран (1909. године) и постављен за заменика начелника Главног генералштаба. На тој дужности, као најближи Путников сарадник, радио је на реорганизацији, наоружавању и другим припремама српске војске за рат против Турске, као и на разради ратног и почетног операцијског плана за одбрану земље од аутроугарске агресије.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како с разлогом истиче академик Живко Павловић — у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапређен у чин генерала.

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој аримији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера. Немајући другог избора да своје трупе прикупи, среди, одмори и попуни, на своју руку је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Три дана доцније, обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад, усмеравајући главни удар правцем Ручићи — Врановица — Проструга. Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву, да и остале армије и групе 3. децембра пређу у општу пртивофанзиву.

Vojvoda_Živojin_Mišić

Преласком у противофанзиву баш 3. децембра, управо у тренутку када су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла преимућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке. Носилац спрског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције. У рано јутро 3. децембра 1914, све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије на линији Мрамор — Ручићи — Доњи Бранетићи — Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аусторугарске Шесте армије, а потом — гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе — проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно — стратегијски успех. У наставку операције, Мишићеве трупе су осујетиле намеру фелцајгмајстера Поћорека да заустави растројену Шесту армију на линији Повлен — Ваљево — Колубара, поново натерале у панично бекство његове елитне корпусе и, у незадрживом налету, 13. децембра избиле на обале Саве и Дрине, очистивши их од последњих остатака потучене Шесте армије. У тој бравурозној противофанзиви, Прва армија је изгубила 4.073 војника, подофицра и официра, али су непријатељеви губици били многоструко већи.

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао на непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја. Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио: „На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште.“ За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево криле српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра. Маршујући по тешком и беспутном терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпљени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.

Четири Карађорђеве звезде и четири Легије части добио је (поред осталих многобројних страних и домаћих одличја) војвода Живојин Мишић, а у њему се ништа није променило. Кроз живот је корачао усправно, свестан свега што јесте, што зна и може, а да ни једног тренутка нико из његове околине није осетио ни зеру таштине и себељубивости. Памте га као вредног питомца, који је са подједнаком марљивошћу изучавао тактуку и беседништво, стратегију и краснопис, наоружање и окретне игре. Догађаји који су следили заменили су теорију праксом, а рат који ускоро поче, сасвим прекину школовање. Многи су, а међу њима и Живојин Мишић, своја знања морали да примене на бојном пољу.

На жалост, многи су и потврдили ону тужну народну изреку — да војник прима плату у миру, да би погинуо у рату.